Pretraga             
 
 

Crveni vetar (erizipel) kod ljudi - simptomi i lečenje

Crveni vetar (gr. erizipelas, crvena koža) je jasno definisana vrsta površinskog celulitisa u toku kojeg je izražen poremećaj limfotoka. Bolest podleže obaveznom prijaivljivanju.

Erizipel je u XIX veku bila bolest sa visokim letalitetom. Tokom XX veka bolest je postala benignija. Antibiotskom terapijom se dodatno zaustavlja progresija, tako da se danas teški oblici vidjaju redje.. Na teritoriji Srbije se godišnje    epidermu se vide znaci nespecifične spongioze.

Od erizipela pretežno obolevaiu starije osobe koje boluju od hroničnih bolesti, naročito ako imaju poremećen limfotok (posledice opekotina, preloma, hirurških zahvata u toku kojih su izvađeni limfni čvorovi). Kao posledica erizipela zaostaju promene na limfnim sudovima, što pogo­duje ponovnom javljanju bolesti na istom mestu.

Streptokok ulazi kroz povrede, razmnožava se i izaziva zapaljenjsku reakciju koja se ispoljava karakterističnom hiperemijom, edemom i infiltra­cijom polimorfonuldearnim leukocitima. Infekcija se širi limfniim putem, zbog čega redov­no dolazi do regionalnog limfadenitisa. Po  završetku bolesti ostaju ožiljci na nivou derma koji narušavaju mikrocirkulaciju i alergija na prisusrvo streptokoka u koži.

Erizipel izaziva beta-hemolitični streptokok grupe A, mnogo ređe grupe C i G, a grupe B samo kod novorođenčadi.

Izvor infekcije je uvek čovek koji nosi streptokok, simptomatski ili asimptomatski.

Klinička slika

Inkubacija je 1-7 dana.

Bolest uvek počinje naglo, jezom i drhtavicom, zatim dolazi do velikog skoka temperature uz malaksalost, mučninu, povraćanje i bol na mestu na kome će se kasnije pojaviti erizipel. Posle neko­liko sati opšti simptomi se povlače i pojavljuje se jasno ograničeni otok koji se brzo širi (zbog te osobine je dobio ime "crveni vetar"). Otok je jasno crvene boje, elastične konzistencije, topao, neosetljiv, ili umereno osetljiv na palpaciju, jasno (bedemasto) ograničen od okolne zdrave kože. Površina je sjajna, glatka, izbrisanog crteža (pomorandžina kora). Regionalni limfni čvorovi su uvećani, bolni, meke konzistencije, sa ili bez regionalnog limfangitisa.

Erizipel prolazi mnogo sporije nego što je nastao. Eritematozna ploča počinje od sredine da gubi boju, bledi. Po prebolevanju prvog napada običnog erizipela ne zaostaju nikakve posledice ali, ukoliko su zapaljenje i nekroze bile izraženije, mogu ostati vidljivi ožiljci i hiperpigmentacije (tamnija prebojenost kože). Kao posledica erizipela uvek zaostaje poremećaj mikrocirkulacije koji ne mora biti vidljiv, ili se vidi kao jasno zadebljanje derma. Neleć+čen, sred­nje težak oblik erizipela traje 5-10 dana.

Najčešća lokalizacija erizipela su potkolenice(80%), zatim lice, trup i ruke.

Erizipelu lica uvek prethodi nazofaringitis (uapala nosnog dela ždrela) ili samo rinitis (zapaljenje nosne sluzokože), zbog čega se promene prvo vide na nosu od koga se centrifugalno šire, poprimajući oblik lep­tira. Granice erizipela na licu su obično kosmati deo glave i nazolabijalne (izmedju nosa i usne) brazde. Erizipel kapilicijuma (kosmati dep kože) je teško dijagnostikovati jer, usled nedostatka potkožnog rastresitog tkiva, izostaje izražen otok sa bedemastom ivicom. Pre antibiotske ere nisu bili retki slučajevi da erizipel traje nedeljama, tako što bledi površina na kojoj se prethodno ispoljio, a periferija te promene se ponaša kap centar nove eritematozne ploče. Ova vrsta erizipela se zvala migrirajući erizipel (erysipelas migrans) i često se završavala smrtno.

Ukoliko nastanu intraepidermalne vezikule ili bule, radi se o vezikuloznom (erysipelas vesiculo­s) ili buloznom (erysipelas bullosum) erizipe­lu, a ako je eksudacija veoma izražena usled povećanja pritiska u tkivima, može doći do gangrene ( erysipelas gangraenosum ).

U odnosu na predisponirajući faktor i ulazno mesto, erizipel može biti spontani (bez jasnog ili sa jasnim načinom prodora infekcije), posttraumat­ski (posledica banalnih ili težih trauma, gljivičnih infekcija stopala ili ekcema) koji ima veliku sklonost ka recidivima i postoperativni erizipel (nakon mastektomije ili vulvektomije) sa neizbežnim recidivima.

Komplikacije erizipela mogu biti, kao i kod drugih streptokoknih infekcija, lokalne i opšte. Lokalne komplikacije su celulitis, konjunktivitis, keratitis, gnojni limfadenitis, edem glotisa, retrobulbarna flegmona i sl. Lokal­nom komplikacijom može se smatrati zadebljanje kože koje nastaje usled poremećaja cirkulacije u dermu, što dovodi do elefantijaze ukoliko su promene jave na nogama. Opšte komplikacije su streptokokna sepsa i intersticijalni nefritis. Glomerulonefriiis i reumatska groznica su izuzetno retke komplikacije. Pre uvođenja penicilina u te­rapiju erizipela, najopasnija komplikacija erizi­pela lica bio je gnojni meningitis.

Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza erizipela je klinička dijagnoza, sa oskudnom mogućnošću laboratorij­ske potvrde. Laboratorijskim metodama ne može se potvditi dijagnoza: nalaz streptoko­ka u guši potpomaže dijagnozi, ali negativan nalaz je ne opovrgava; dokazivanje streptokoka u kožnoj promeni radi se samo u naučne svrhe; određivanje antitela na streptolizin O nema dijagnostički značaj, jer antitela mogu biti visoka usled streptokokne infekcije druge lokali­zacije. U toku prvog obolevanja, naročito ako se brzo započne antibioterapija, ne dolazi do poras­ta antitela na streptolizin O. Dijagnoza bolesti je lakša u slučaju recidiva na istom mestu.

U laboratorijskim nala­zima postoji jasno ubrzana sedimentacija eritrocita i leukocitoza bez upadljive neutrofilije. Strepto­kokna bakterijemija se nalazi u oko 5%, a u oko 20% obolelih streptokok se može izolovati iz brisa guše.

U tkivu, uzetom biopsijom sa ruba edematozne ploče, streptokok se praktično uvek može dokazati (kombinacijom metoda direktne imunofluorescence, izolacije u kulturi i seroloških analiza).

Erizipel je potreb­no razlikovati od celulitisa drugih etiologija, flegmona i furunkuloze nosa (izražena bolnost na pritisak), tromboflebitisa donjih ekstremiteta (lokali­zacija na mediolateralnoj ili zadnjoj strani, otok tvrd i bolan na pritisak, eritem nije jasno ograni­čen, odsustvo toksiinfektivnog sindroma), herpes zostera srednje grane n. trigeminusa (unilateralna lokalizacija, bol), akutnog lokalizovanog alergijkog dermatitisa (nije izražen infiltrat, koža je pre­krivena površnim vezikulicama, izražen je svrab, nema opštih simptoma), difuznog inflamatornog karcinoma dojke (nema toksiinfektivnog sindro­ma), hroničnog migrirajućeg eritema (odsustvo infektivnog sindroma, bezbolno, sporije se razvija). Erizipel lica sa reaktivnom hemozom očnog bulbusa može biti shvaćen kao tromboflebitis sinusa tvrde moždanice, retrobulbarna flegmona ili panoftalmitis.

Prognoza erizipela je danas veoma dobra, smrtni ishod je izuzetno redak. Kod trećine bolesnika bolest se ponovo javlja tokom naredne 3 godine, prvenstveno kod osoba koje već imaju vensku stazu ili limfedem.

Terapija crvenog vetra

Terapija erizipela je simptomatska i kauzalna.

Simptomatska terapija obuhvata mirovanje u krevetu; ukoliko se erizipel nalazi na ekstremitetu potebna je elevacija (podizanje ekstremiteta), što smanjuje oticanje; primenu antipiretika i analgetika, lokalno vlažne obloge 3% borne kiseline što smanjuje osećaj zategnutosti i pečenja kože.

Zbog spore regresije bolesti potrebno je strpljenje.   Lek izbora je penicilin, koga zamenjuje eritromicin kod osoba koje su alergične na penicilin.

Lečenje se može sprovodi ti i drugim antibioticima na koje je streptokok osetljiv, prvenstveno cefalosporinima.

Srednje teška bolest leci se prokain penicilinom, 800 000 U jednom ili dvaput dnevno i.m. Teži slučajevi bolesti lece se u bolnici, parenteralnom primenom penicilina G u dozi od 600 000 - 2 000 000  na 6 sati, najmanje 10 dana.

Blagovremena i adekvatna terapija nije pre­vencija recidiva. Recidiv se leči kao i prvi atak.

Specifična profilaksa erizipelasa ne postoji Kontagioznost je niska i izolacija boles­nika nije potrebna, sem u slučaju pojave bolesti na hirurškim ili ginekološkim odeljenjima, gde treba strogo voditi računa o asepsi i dezinfekciji materi­jala koji je dolazio u kontakt sa obolelim. Osim toga, neophodno je izolovati (i lečiti) sve osobe sa drugim streptokoknim bolestima, naročito nazofaringitisom, jer su oni najverovatniji izvor zaraze. Neophodno je lečiti gljivične infekcije kože i ekceme, jer mogu biti ulazno mesto infekcije.

Prevencija recidiva još uvek nije stručno-naučno razrešena; za sada podrazumeva borbu pritiv rezidualnog lokalnog hroničnog limfedema i higijenski režim, tj. borbu protiv sklonosti ka primarnoj steptokoknoj infekciji kože. To se sprovodi prosvećivanjem, zdravstvenim nadzo­rom, pedantnom higijenom, lečenjem gljivičnih infekcija stopala, nadzorom streptokoknog kliconoštva u nosu i u guši. Postinfektivna antibiotska profilaksa nije dala očekivane rezultate, tako da se ne preporučuje.

Pitajte lekara, partner sajta simptomi.rs, postavite pitanje, doktora, doktoru, online razgovorii, konsultacije, pregled

 
Android aplikacija simptomi.rs
Simptomi.rs droid