Crveni vetar (erizipel) kod ljudi - simptomi i lečenje

Crveni vetar (gr. erizipelas, crvena koža) je jasno definisana vrsta površinskog celulitisa u toku kojeg je izražen poremećaj limfotoka. Bolest podleže obaveznom prijaivljivanju.

Erizipel je u XIX veku bila bolest sa visokim letalitetom. Tokom XX veka bolest je postala benignija. Antibiotskom terapijom se dodatno zaustavlja progresija, tako da se danas teški oblici vidjaju redje.. Na teritoriji Srbije se godišnje    epidermu se vide znaci nespecifične spongioze.

Od erizipela pretežno obolevaiu starije osobe koje boluju od hroničnih bolesti, naročito ako imaju poremećen limfotok (posledice opekotina, preloma, hirurških zahvata u toku kojih su izvađeni limfni čvorovi). Kao posledica erizipela zaostaju promene na limfnim sudovima, što pogo­duje ponovnom javljanju bolesti na istom mestu.

Streptokok ulazi kroz povrede, razmnožava se i izaziva zapaljenjsku reakciju koja se ispoljava karakterističnom hiperemijom, edemom i infiltra­cijom polimorfonuldearnim leukocitima. Infekcija se širi limfniim putem, zbog čega redov­no dolazi do regionalnog limfadenitisa. Po  završetku bolesti ostaju ožiljci na nivou derma koji narušavaju mikrocirkulaciju i alergija na prisusrvo streptokoka u koži.

Erizipel izaziva beta-hemolitični streptokok grupe A, mnogo ređe grupe C i G, a grupe B samo kod novorođenčadi.

Izvor infekcije je uvek čovek koji nosi streptokok, simptomatski ili asimptomatski.

Klinička slika

Inkubacija je 1-7 dana.

Bolest uvek počinje naglo, jezom i drhtavicom, zatim dolazi do velikog skoka temperature uz malaksalost, mučninu, povraćanje i bol na mestu na kome će se kasnije pojaviti erizipel. Posle neko­liko sati opšti simptomi se povlače i pojavljuje se jasno ograničeni otok koji se brzo širi (zbog te osobine je dobio ime "crveni vetar"). Otok je jasno crvene boje, elastične konzistencije, topao, neosetljiv, ili umereno osetljiv na palpaciju, jasno (bedemasto) ograničen od okolne zdrave kože. Površina je sjajna, glatka, izbrisanog crteža (pomorandžina kora). Regionalni limfni čvorovi su uvećani, bolni, meke konzistencije, sa ili bez regionalnog limfangitisa.

Erizipel prolazi mnogo sporije nego što je nastao. Eritematozna ploča počinje od sredine da gubi boju, bledi. Po prebolevanju prvog napada običnog erizipela ne zaostaju nikakve posledice ali, ukoliko su zapaljenje i nekroze bile izraženije, mogu ostati vidljivi ožiljci i hiperpigmentacije (tamnija prebojenost kože). Kao posledica erizipela uvek zaostaje poremećaj mikrocirkulacije koji ne mora biti vidljiv, ili se vidi kao jasno zadebljanje derma. Neleć+čen, sred­nje težak oblik erizipela traje 5-10 dana.

Najčešća lokalizacija erizipela su potkolenice(80%), zatim lice, trup i ruke.

Erizipelu lica uvek prethodi nazofaringitis (uapala nosnog dela ždrela) ili samo rinitis (zapaljenje nosne sluzokože), zbog čega se promene prvo vide na nosu od koga se centrifugalno šire, poprimajući oblik lep­tira. Granice erizipela na licu su obično kosmati deo glave i nazolabijalne (izmedju nosa i usne) brazde. Erizipel kapilicijuma (kosmati dep kože) je teško dijagnostikovati jer, usled nedostatka potkožnog rastresitog tkiva, izostaje izražen otok sa bedemastom ivicom. Pre antibiotske ere nisu bili retki slučajevi da erizipel traje nedeljama, tako što bledi površina na kojoj se prethodno ispoljio, a periferija te promene se ponaša kap centar nove eritematozne ploče. Ova vrsta erizipela se zvala migrirajući erizipel (erysipelas migrans) i često se završavala smrtno.

Ukoliko nastanu intraepidermalne vezikule ili bule, radi se o vezikuloznom (erysipelas vesiculo­s) ili buloznom (erysipelas bullosum) erizipe­lu, a ako je eksudacija veoma izražena usled povećanja pritiska u tkivima, može doći do gangrene ( erysipelas gangraenosum ).

U odnosu na predisponirajući faktor i ulazno mesto, erizipel može biti spontani (bez jasnog ili sa jasnim načinom prodora infekcije), posttraumat­ski (posledica banalnih ili težih trauma, gljivičnih infekcija stopala ili ekcema) koji ima veliku sklonost ka recidivima i postoperativni erizipel (nakon mastektomije ili vulvektomije) sa neizbežnim recidivima.

Komplikacije erizipela mogu biti, kao i kod drugih streptokoknih infekcija, lokalne i opšte. Lokalne komplikacije su celulitis, konjunktivitis, keratitis, gnojni limfadenitis, edem glotisa, retrobulbarna flegmona i sl. Lokal­nom komplikacijom može se smatrati zadebljanje kože koje nastaje usled poremećaja cirkulacije u dermu, što dovodi do elefantijaze ukoliko su promene jave na nogama. Opšte komplikacije su streptokokna sepsa i intersticijalni nefritis. Glomerulonefriiis i reumatska groznica su izuzetno retke komplikacije. Pre uvođenja penicilina u te­rapiju erizipela, najopasnija komplikacija erizi­pela lica bio je gnojni meningitis.

 

          

                                         

Go to top